Кључне технологије за системе транспортних линија првенствено се налазе у погонским и контролним системима. Транспортна опрема се обично састоји од мотора, редукционих јединица и механизама за пренос; регулација брзине и контрола покрета{1}}заустављања се постижу променљивом фреквенцијом или серво контролом како би се испунили оперативни захтеви у различитим условима. У аутоматизованим производним окружењима, контролни систем мора да координише са главним рачунарима или ПЛЦ-овима како би управљао јединственим распоредом и временом више-сегментних транспортних линија, чиме се обезбеђује континуитет и стабилност транспорта материјала.
Технологије детекције и сенсинга су неопходне за праћење процеса транспорта и идентификацију материјала. Технологије као што су фотоелектрични сензори, прекидачи близине и системи за контролу вида омогућавају-праћење у реалном времену положаја материјала, количине и оперативног статуса. Када материјали стигну до одређених локација или се појаве блокаде, систем пружа тренутне повратне информације и извршава одговарајућа прилагођавања-као што је заустављање транспорта или преусмеравање тока-да би се побољшала оперативна безбедност и поузданост.
Интеграција система и флексибилан дизајн представљају још један критичан аспект технологије транспортних линија. Модерне транспортне линије често раде у координацији са аутоматизованим вођеним возилима (АГВ), аутоматизованим системима за складиштење и опремом за сортирање; сходно томе, дизајн наглашава модуларност и скалабилност. Кроз оптимизован распоред транспортних путева и коришћење стандардизованих интерфејса, постиже се беспрекорна интеграција између различитих делова опреме, омогућавајући систему да се прилагоди захтевима производње и логистике које карактерише велика разноликост производа, мале серије и брзе промене.